Ivana Pandžić: Htjela sam ponuditi da vam napišem cijelu knjigu

Ivana Pandžić, arheološkinja, muzejska savjetnica i docentkinja iz Banje Luke, u knjizi „Nisam savršena“ otvara vrata svojih iskustava i izazova; od profesionalnih uspjeha do trenutaka nesigurnosti i svakodnevnih borbi. Njena priča podsjeća da snaga ne znači savršenstvo, već hrabrost da priznamo svoje slabosti, prihvatimo nesavršenost i nastavimo dalje. Sada, govori o tome kako je kroz život učila da nesavršenost može biti pokretač, a ne prepreka, i kako nas svakodnevni izazovi uče koliko su važne autentičnost i pažnja prema sebi.

Šta Vas je inspirisalo da učestvujete u ovom projektu?

Humanitarni karakter je, prije svega, bio glavni prekidač. Druga stvar je, pošto su bile žene u pitanju, pa eto onda malo i taj feministički ugao. A ono što je u suštini najbitnije, bar meni bilo, jeste da korištenjem ovih savremenenih društvenim mreža, svega onog što pratimo kroz svakodnevicu gledamo neke nerealne slike, u većini slučajeva.

U stvari, nisu to nerealne slike, to su samo neki najljepši momenti koje svi mi želimo, neki utisci koje prenosimo, malo ko od nas će da promoviše neke ružne stvari iz svog života. Znači, ta neka doza iskrenosti koja nam svima nedostaje, za koju pretpostavljamo da postoji, da slika nije uvijek takva kakva se prikazuje. I jednom sam pročitala da kada gledate, recimo, album sa slikama, a meni moj Instagram, recimo, dođe kao moj neki moj album, tako između tih životnih okolnosti, između svih tih objava i svega što mi promovišemo – i naš uspjeh i nama bitne događaje, da je život ustvari sve ono između toga.  A tog najmanje ima.

Kako ste došli do spoznaje da nesavršenost može biti izvor snage, a ne slabosti?

Stvarno sam se zamislila, prije svega, jer sam htjela da ponudim da vam napišem cijelu knjigu, svih 45 priča, toliko sam mislila da mogu doprinijeti. Tako da sam se pitala ko zaista misli da je savršen, s jedne strane. Taj pojam savršenstva mi je vrlo upitan, u startu. Naravno, to je vrlo individualno, svako od nas vidi savršenstva i nesavršenstva s neke lične strane, ličnog aspekta.

Mislim da se to nikad ne dešava u jednom trenutku. To je proces, prije svega, i nije nešto što se teorijski može dostići u bilo kom kontekstu. I mislim da taj proces sazrijevanja ustvari svakog od nas kao čovjeka, kroz koji prolazimo i koji nas vodi kroz sva ta nesavršenstva ustvari čini naš život savršenim.

Pisanje je za mnoge ljude terapeutski proces. Da li je tako možda bilo i sa Vama, s obzirom na to da ste nam priču poslali iz Amerike, suočeni s nekim novim izazovima?

Ta priča je napisana tokom našeg početka boravka u Americi, odrazila je jedan trenutak koji i dan danas me čini emotivnom kad pričam o njemu. Kad je prošao određeni period, znači kad je prošla ta neka bitka mene same sa sobom i kad sam pustila onaj olakšavajući uzdah i rekla „Ok, to je prošlo i sad idemo dalje“. Uvijek je pisanje terapeutsko, kao i čitanje nekih knjiga.

Jako mi je bilo drago da pročitam tu priču poslije. A nisam je pročitala od trenutka kad sam dobila potvrdu da ide ta finalna verzija i onda kad sam je vidjela sve sa ilustracijom, onako, nije jedostavno, zaista.

U videu koji ste snimili kada smo Vam poslali knjigu, rekli ste da ona „trenutno ima mnogo veću težinu i da stiže u pravi čas“. Zbog čega?

Jeste, bio je i taj momenat što sam se opet vratila. S ove tačke gledišta, taj naš boravak u Americi godinu dana je jedan „highlight“, uopšte i mog profesionalnog i privatnog, sad reći dostignuća je malo pregruba riječ, ali eto nešto čemu sam ja težila kroz neki svoj radi i neka želja koju sam ostavrila. A kad se ostvari želja, i to često kažem „Pazite šta želite, možda vam se ostvari“, eto meni se ostvarilo. Nije jednostavno, nije se jednostavno nositi ni sa tim uspjehom ostvarivanja želje.

U knjizi ste pisali o nesavršenosti i životnim izazovima i preprekama, a onda Vas je život stavio pred vrlo ozbiljan zdravstveni izazov. Kako se ta iskustva povezuju?

Po povratku je bila neka nova situacija, koliko smo se i poželjeli i roditelja i prijatelja i nekih situacija jer nismo bili tu godinu dana, ja sam lično bila suočena sa određenim zdravstvenim problemom, koji je odmah došao. Došla sam sa tim, sa pretpostavkom da će se nešto razviti u nekom neplaniranom putu, tako da taj proces još uvijek traje, nosimo se sa tim, ali se onda povratak na tih godinu dana čini tako bezbrižnim. I koliko god su ti neki problemi tad izgledali veliki, dođe nešto novo što vam kaže „Mmm, možda si trebala malo više uživati“ u tim nekim manjim problemima, a tad su se činili stvarno veliki.

Da li su Vam dijagnoza i borba za zdravlje pružili još dublje razumijevanje poruke „Nisam savršena“?

Koči se, baglo kočenje u krivini, po klizavom putu, na okuci, hvatate i ručnu i nožnu kočnicu, sve zajdeno pritišćete. Rezultat bude na kraju, kod mene će biti, ja sam uvijek pozitivno orijentisana. U suštini i nemam nekog izbora. Kad se čovjek nađe u tim nekim životnim situacija, a lijepo je kad imate podršku i kad kažu: „Bravo, možeš ti to, jaka si“ i razumijemo mi to sve, nisam ni prva ni posljednja, nažalost, ali jedino što je konkretno je da tu čovjek nema izbora. Tako da, promijeniti ritam, napraviti neke nove prioritete možda i prepustiti se i aposlutno reći „Da, nesavršena sam, ništa ne mora biti savršeno, nikoga neće glava zbog toga zaboliti“ i ići dalje, eto, samo to.

Da li je Vaš put kroz oporavak zapravo i način da dokažete sebi da nesavršenost nije prepreka, već nužnost na putu ka unutrašnjem miru?

Jeste, ali je to veoma dugotrajan proces. Ja mislim da većina nas to zna i smatra da je to tako, ali danas jako malo to i radi. Jer kad i 40 plus godina funkcionišeš po nekom principu da budeš i dobro dijete, dobar prijatelj, dobar radnik, vrijedan, da obavljaš sve svoje poslove kako treba, i dobra žena, majka… I kraljica, što kažu… Mi treba da budemo sve, a niko nas na to ne tjera. Ne znam sad do koga je, ali jednostavno smo tako naučeni, bar ja, da daješ najviše što možeš u svemu čega se prihvatiš da radiš.

Ja se nadam da će ove nove generacije biti malo pametnije, malo osveštenije po tom pitanju. Drugačije su svakako, ali, evo, pokušaćemo im i ovim putem dati neki svoj doprinos i prenijeti neke poruke, ako budu htjeli da slušaju.

Kako je okolina reagovala na Vašu priču i uopšte na knjigu „Nisam savršena“?

Mnogi nisu ni shvatili da je moja priča u knjizi, tako da će ovo biti još jedan način da skrenemo pažnju na to. Stalno se pojedini prijatelji šale sa mnom da sam ja za njih maksimum – od organizacije, uspjeha nekih, obavljanja svakog vida poslova, čak i druženja i profesionalno i privatno. Tako da je više bila šala na tu temu „Otkud baš ti u toj knjizi?!“, a baš ja sam trebala da budem u toj knjizi, svakako!

Ko treba da kupi/ima ovu knjigu i zašto?

Ja sam već planirala kome ću da nabavim, imam svoj primjerak, ali neke primjerke da lično kupim i doniram tom prilikom i za vašu akciju određenim osobama, tako da mislim da će biti još različitih reakcija.

Šta biste poručili mladim ženama koje možda osjećaju pritisak da budu savršene?

Da ne moraju! Ne mora se ništa, zaista. Nema te univerzalne norme propisane da je jedno bolje od drugoga ili da je nešto bitnije od nečega što nas ispunjava i je nama lično bitno. Znači, samo da prate neki svoj unutrašnji glas koji mislim da je u 99 odsto slučajeva ispravan, samo da nauče da slušaju sebe, da prate taj glas koji ih vodi.

Da zaista vode računa o sebi, u svakom smislu, i da će biti uspjeh na kraju i da će biti to savršestvo koje je, opet, i vrlo individualno. Za svakoga je biti savršen nešto drugo.